Слава, позната још и као крсна слава, крсно име, свети, српски је народно-црквени обичај и после Васкрса и Божића, трећи најважнији породични празник, увек повезан са даном одређеног хришћанског светитеља. Она је толико карактеристична за Србе да представља знак њиховог препознавања и идентификације.Ова јединствена форма породичне традиције код Срба је присутна из периода пре христијанизације када је била везана за култ предака породице.Слава се налази у Националном регистру Нематеријалног културног наслеђа Србије, а 2014. године је уписана и на Унескову Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човеченства.Слава је обично трајала три дана, док се данас слави дан или два. Празновање је почињало  вечером дан уочи славе у сумрак када се палила велика свећа и секао славски   колач са већ одређеним пријатељем или са неким из уже или даље родбине. Исти обичај примењивао се и следећег дана односно на главни дан славе. У североисточној Србији обичај је да  испод славског колача у чијој средини је забоден цвет босиљка, налазила су  се три колача (хлеба)  – пречиста мајка на којој се налази један крстић– бог хлеб на коме се налазе четри крстића и хлеб посвећен Архангелу Гаврилу на коме се налазе три крстића.По старом обичају  који се данас изгубио, славски колач на коме су упаљене три свеће три пута  заредом подижу домаћин и пријатељ са којим се сече хлеб, све до таванице  заједно са славском свећом док се не осмуди плафон куће. Изреже се славски колач, а пресечени  славски колач полије се на крајевима црним вином, домаћин и пријатељ  унакрст љубе хлеб и један за другим изговарају „ у име оца и сина и светога духа, амин“. Колач се окрене још три пута и преломи на половине, да би  касније исечен био постављен на трпезу. Гранчица босиљка која је била пободена у сред славског колача подели се између домаћина и човека са  којим је колач пресечен, због веровања да гранчица босиљка са славе доноси  срећу у лову, у послу, али и срећу међу женама. Ваља се, кажу старији, да свако од гостију узме парче славског колача. Раније се у неким местима  „клањало гостима“. Домаћин би тада на малом  сточићу љубио хлеб и попио гутљај вина и молио се Богу за здравље, срећу и  напредак гостију који су му дошли на славу, али се и овај обичај изгубио. Трећег дана славе није се резао славски колач, али се палила свећа и углавном  је тај дан био резервисан за пријатеље или госте који нису могли да дођу на  главни дан славе.