Стална археолошка поставка

Музејски експонати изложени у витринама одсликавају причу о развоју људског друштва од времена почетка примене земљорадње и припитомљавања домаћих животиња. Најстарије насеље откривено у Понишиваљу припада Страчевачкој култури из средњег неолита (5500 до 4900 пре н. е.). На локалитету Горње поље у Црноклишту становници овог насеља користили су јелење рогове као мотике за обраду земље, животињске зубе и кости за шило, а камене секире обрађиване су само са предње стране. Најстарије насеље откривено у Понишиваљу припада Страчевачкој култури из средњег неолита (5500 до 4900 пре н. е.). На локалитету Горње поље у Црноклишту становници овог насеља користили су јелење рогове као мотике за обраду земље, животињске зубе и кости за шило, а камене секире обрађиване су само са предње стране. У завршној фази каменог доба, познате Вичанске културне групе (4900-3700 пре н.е.) документоване на Срећковцу код села Обреновца, Камене секире разноврсних облика глачане су са свих страна. Употребљиван је једноставан жрвањ равне правоугаоне површине. За ткање одеце коришцени су бројни керамички тегови. Појављују се и керамички жртвеници и божанства у виду фигурина. Током енеолита – бакарног доба (3200 – 2000 пре н.е.) подручије града Пирота постаје средиште средњег и горњег Понишавља. То је пиротски град вишеслојни локалитет са преко четри метара дебљине археолошких слојева. Овде су заступљени налази фрагментованих посуда фигура Бубањ – Хум, Баденске и Коцофени културе, као и Костолачке културе из раног бронзаног доба (2000-1600 пре н.е.). Посебан налаз чини керамички аскос, посуда за сосеве нађена на Беговом мосту код Станичења. Са краја бронзаног доба (1300-1000 пре н.е.) у Пироту је откривена запажена некропоља спаљених покојника Брњичке културне групе. Са ње потиче керамичка урма, ције је раме украшено пластично изведеним дојкама, а као прилог коришћена је и футуристички израђена кадионица-светиљка. Из старијег гвозденог доба (1100-400 пре н.е.) издваја се налаз украшеног керамичког пехара опет са Горњег поља код Црноклишта. О везама Пирота и околине са развијеном грчком културом говори Ковач из Враништа – бронзана коринтска статуета са релаза геометријског у архајски период (700-600 пре н.е.). Доласком Римљана у наше крајеве стизе развијена цивилизација. Пирот се налази на западној граници римске провинције Тракије. Чак у Малој Лукањи на Старој планини током 3-4 века н.е. коришћене су стаклене чаше и коштана укосница са представом Венере. У истом периоду поред представа представа званичне многобожачке религије на црквишту Маглич код Блата откривена је главна култна сцена из храма аутохтоног култа Трачког коњаника. Поред крупачког језера нађена је јединствена мермерна икона удвојеног Трачког коњаника. Са временом Константина и његових наследника (прва половина четвртог века н.е.) започиње незаустављиво ширење хришћанства. У рано хришћанској базилици на јужној страни Сарлаха пронађена је керамичка светиљка украшена Христовим монограмима – знак којим је Константин побеђивао супарнике. Витрине из овог периода попуњене су пољопривредним алаткама, маем и умбом за штит као и налазима из суседне Ремесијане. У периоду од 11 до 14 века н.е. Пирот је био смештен на јужној страни Сарлаха, а некропола се налазила на подручију Пиротског града и Пазара до улице Књаза Милоша. Из дела некрополе на Пиротском граду потичу налази прстења, наушница и наруквица које су носили касне сређне-вековни пироћанци. Издваја се напрсни крст од бронзаног лима. Пред Косовски бој подигнут је Пиротски град као и погранична тврђава кнеза Лазара. Кратак период њене хришћанске фазе документују налази гвоздених врхова стрела, бројне секире и фрагменти трпезних посуда богато украшени зграфито орнаментима.

Етнологија

Једна од најстаријих збирки била је етнолошка, а формирана је са настанком музеја 1947. године. Први предмет уведен у књигу инвентара 5. јуна 1948. године био је калеман. Први предмети стигли су у виду поклона а касније и откупом. После смештаја скупљених предмета у откупљену кућу Малог Ристе, 1956. године је оформљено етнографско одељење са приказом лончарије, ћилимарства, ткачког заната, ношње… Први кустос етнолог у Музеју била је Драгана Тодоровић, која је и аутор прве етнолошке изложбе 1963. године под називом „Веште руке наше Пироћанке“. Збирка ношње и обуће је према социјалним параметрима подељена на сеоску и градску ношњу. Сеоска ношња по типским одликама припада шопској ношњи. Збирка садржи основне одевне предмете женске народне ношње: кошуља типа тунике са рукавима, хаљина без рукава – сукно, зубун, модро, колија, кожух, памуклија, тканица, прегача, капа каица, шамија и марама, у новије време сукња вутарка и јелек, као и обућа од пресне и штављене коже – опанци, а најбројнија је колекција чарапа. Мушка народна ношња је заступљена у збирци преко билетина коју чине: кошуља, бревенеци, дуги бели јелек, опанџак са гуглом и гуња, широки вунени појасеви, чарапе и шубара. Од новијих делова збирка мушке народне ношње садржи: брич и клин чакшире, јелеке, сакое и капуте од мрког и црног сукна. У оквиру целокупне збирке ношње, градска ношња се одликује мањим бројем предмета, али изузетним примерцима, као што су чакшире потурлије Малог Ристе, џамадан дугих рукава, мушки јелеци – фермени, салта и антерија, либада и бунде, блузе и кошуље, хаљине са кринолином, женски фесови са кићанкама, береш траке, мараме. Збирку попуњавају пратећи и обавезни предмети као што су сунцобрани, штапови, лепезе, торбице, шешири. Збирка накита поседује премете израђене од сребра, месинга, бакра, бронзе, са свим техникама које се на овим металима примењују. У мањој мери има накита од корала, ћилибара и седефа и они су већином украсни делови на металном накиту. Збирка накита је распоређена на колекције према месту украшавања. Накит за украшавање главе: прочелник, тепелуци, подбрадник, укошњак, шнале, гране, наушнице, игле седмоперке и конђуше. Накит за груди: огрлице, надгрудник, ниске новца, разни брошеви и привесци. Накит за руке: столовато, ахатно, јањевско, филигранско и монограмно прстење, наруквице медењаче, на шарнир и филигранске наруквице. Накит за појас чине разни појасеви, копче и пафте бадемастог, кружног или стреластог облика. Најмању колекцију чине пратећи предмети као што су бурмутице, табакере, филигранска дугмад. Данас етнолошко одељење броји око 5000 предмета везаних за материјану и духовну културу. Један део налази се у оквиру сталне музејске поставке, док је већи део похрањен у депое. Етнолошки материјал је према сродности и истородности подељен на следеће збирке у оквиру које су мање или веће колекције: збирка грнчарије збирка ношње и обуће збирка текстилног покућства збирка накита збирка музичких инструмената збирка култно-магијског карактера збирка дрвеног и металног покућства збирка заната збирка привредних и пољопривредних алата. Збирку текстилног покућства чине појасеви учкури, пешкири, јастуци и јастучнице, прекривачи, чаршави, зидњаци, везене и кукичане шустикле и миљеи, столњаци, бошче, завесе, шибицаре, чешљаре и куварице, цедила и љуљашке за бебе. На памучним, плишаним и јутаним материјалима примењене су скоро све познате технике украшавања. Музеј Понишавља у оквиру збирке религијско-магијског карактера поседује колекцију ускршњих јаја која тренутно броји око 200 примерака и која се сваке године увећава ускршњом изложбом “Све нам крсло и васкрсло”. Најстарије ускршње јаје – чуваркућа је из 1917. године а Музеј чува примерке и из 1920, 1943. и 1954. године. Најбројнија је колекција ускршњих јаја од 15 комада са жанровским сценама Споменке Милошевић из Пирота. У ову збирку спадају и резбарени иконлуци – ћошке, карактеристичне само за Пирот, кандила, крсници за колаче, крстови, седефне иконе и други предмети везани за религију. Збирку металног покућства чине предмети који се налазе уз огњиште и трпезу и служе за припремање, послуживање и чување хране: преклад, ожег, машице, сеџак, затим разни плитки и дубоки судови за припремање и сервирање хране – бакрачи, тенџере, тањири, тепсије, послужавници, зарфови, тучлије, метални прибор за јело; пегле на жар и утије, предмети за одржавање хигијене: лавор, бокал, ибрик. Дрвено покућство је заступљено преко трпезе – софре и паралије, троношки – каракачки и кракаља, посуда за припремање хлеба – копања, даске, заструзи, дрвене кашике – ложице, чурилњака, соларника и ложичњака, бучке и буклија. У оквиру овог покућства су сандуци за чување брашна и мешање хлеба – наћве. Затим дубоки сандуци и ковчези за чување одеће и других драгоцености, украшени урезивањем, резбарењем, инкрустацијом и сликањем. Истичу се ковчези украшени уметањем слоноваче и седефа, а Музеј има и колекцију коморанских ковчега. Једну од већих колекција чине премети за прераду вуне: преслице, гребенци, мотавилке, совељке. Грнчарство, настало као потреба једног периода, временом се развило у занат и уметничко исказивање. Збирку грнчарских предмета чини грнчарија израђивана без кола – црепуље и вршници и најбројнија, грнчарија рађена на ножном колу која се пак дели на плитке и дубоке судове и разне предмете. У оквиру плитких судова збирка поседује чиније, панице и ђувечарке, а до дубоких судова бокале, шепендере, ћупове, грнце, саксије, тестије, стовне, бардаке, шулетија, ибрике, кондире и пљоске. У групу разних грнчарских предмета спадају предмети који се користе у домаћинству (пилићари, поклопци за ракију, свећњаци, пепељаре, вазе), предмети за личну употребу (луле, пиштаљке, дечије играчке), предмети зооморфног облика (штедне касе и украсни предмети), предмети антропоморфног карактера (украсни предмети у облику жене или мушкарца), предмети који се уграђују у кућу (канализационе цеви, баџе на крову), занатска помагала (разни калупи и алатке), предмети култног карактера (кадионице, свећњаци, крсници за колаче, световоди), музички инструменти (окарина). У оквиру ове збирке налази се бела или суковска грнчарија са 20 примерака углавном китених стовни, од укупно 100 колико их је пронађено око кубета цркве Свете Богородице у Сукову 1974. године. Став стручњака из Завода за заштиту споменика из Ниша је да су грнчарски предмети постављени ради побољшања акустике цркве.

Историја

Историјска збирка Музеја Понишавља се почела формирати првих година рада музеја, па је тако прво историјски предмет уписан у инвентарну књигу 10.10.1947. године, под редним бр. 6, а дародавац је био Шабердин Владимир ученик 5. раз. Гимназије у Пироту, који је предао предмет музеју 05.07.1947. године. Уписани су затим руски герандирски мач, крива турска сабља са канијом, турски јатаган, двоцевни мали пиштољ… Предмете је инвентарисао Светислав Петровић, први управитељ музеја. До свечаног отварања музеја за публику, 29.11.1956. године, музеју се према ранијој одлуци, поред осталих одељења, формира и историјско одељење под називом одељење ратовања са НОБ, које це се приказати као поставка. Историјско одељење се до 1959. године поделило на два одељења: НОБ и Историја ратовања 1877-1918. Историјско одељење НОБ је постојало као поставка до 1965. године када су сви експонати исељени из музеја због радова на згради, који су трајали од 1965 до 1968, а када су експонати враћени смештени су у депо где се и данас налазе. Предмети историјске збирке су јавности доступне путем тематских изложби и стручних каталога. Историјско одељење Историјско одељење је дуго било без стручног лица. Први историчар који је радио у музеју био је Ратко Гроздановић (1.8.1976-16.12.1976), после њега Александар Цветковић (16.12.1977-28.8.1978), Мирослав Зубић (1979-1996, 2012-2013), Дејан Ћирић (јул 1993. и јул 2003.), Владимир Вељковић (фебруар 2000 – август 2001), Оливер Андовски (29.10.2001-12.2005) и Мила Панајотовић (од 2006.). Историјску збирку чине следеће збирке: наоружање, војна опрема и униформа, одликовања, карте, палкати, документација о споменицима и спомен обележијима, рукописи, архивска грађа и легати. Збирка наоружања броји преко 150 предмета из периода с краја 18. века па до краја Другог светског рата. Један од најстаријих експоната из ове збирке је пушка кремењача “арнаутка”, која је припадала пиротском кујунџији Ћел Петру, који је учествовао у првом српском устанку. Збирка одликовања Збирка одликовања садржи све врсте одликовања: ордење, медаље и споменице, као и значке и плакете. Одликовања потичу из времена Српско-турских ратова 1876-1878, Српско-бугарског рата, Балканских ратова, Првог и Другог светског рата. Најстарије одликовање је Споменица рата 1876-1878, а најмлађе, Орден за храброст из 1943. Постоји и неколико иностраних оликовања: бугарских, руско, грчко и аустро-угарско. Збирка архивске грађе је најобимнија, а најзаступљеније су ратне дописнице са фронта из Првог светског рата, затим еснафска писма, дипломе о додели одликовања…