Богојављење

Богојављење је празник који се сваке године обележава 19. јануара. Од Божића до Богојављења нема крштења јер Исус Христ још увек није био крштен па се период између ова два празника назива некрштеним данима. Богојављење обележава дан када је Свети Јован Крститељ крстио Исуса Христа у реци Јордан. На овај дан верници се
међусобно поздрављају речима: „Бог се јави“ и отпоздрављају са: „Ваистину се јави“.

Пливање за Богојављенски крст – живо наслеђе Србије

Широм Србије 19. јануара Богојављење (у Пироту и околини-Водице) се обележава пливањем на отвореним водама до часног крста познатије као пливање за Часни односно Богојављенски крст. Ова обичајна пракса је 2023. године уписана у регистар Нематеријалног културног наслеђа Србије. На листи се налази под инвентарним бројем 62. као облик живог наслеђа који се практикује на сличан начин у различитим деловима Србије. Пливање се одвија у раним јутрањим сатима, најчешће организовано као такмичење у пливању до крста који се налази у води. Крст се поставља на удаљености од 33 метра што симболизује године Христовог живота. Они који се окупају у рекама на Богојављење уживаће у добром здрављу током целе године.
На овај дан у црквама се освештава вода, као и река у којој се одвија пливање за часни крст.

Традиција и веровања

У народној традицији веровало се да завршетком некрштених дана престају ноћна кретања демона. Веровало се да за време некрштених дана ноћу излазе „навије“- душе деце која су умрла некрштена. Према веровању „навије“ пију крв малој деци па се некрштене бебе нису остављале у соби без светла. Ових бића су се чували и сточари јер се веровало да ноћу прилазе стадима и сисају млеко.
Према веровању уочи Богојављења отвара се небо у „глуво доба“ ноћи и отуда назив Богојављење. „У народу се казује: када се небо отвори, онда све воде стану за тренутак (воденице престану да раде) и претворе се у вино, а ветар престане да дува. Захваћена вода добија профилактичну моћ, а оне воде које се тада не захвате посвећују се изјутра крштењем (отуда: Водокршће), бацањем крста од леда у воду.“
Како наводи казивач Томислава Г. Панајотовића: „На Богојављење из цркву доносимо светену водицу. Од туја воду пију и човеци по малко, малко се дава и на стоку, а после се сас њу напрска сено сас које се стока `рани. Тека је у Рсовци, а у Дојћинци су славили први д`н по Свети Јован зимсћи, да не криви стока.“

На Богојављење које се називало и Водице ишло се у цркву по воду и у другим селима, а код куће су се традиционално јеле пихтије. Обичаји повезани са Богојављењем показују дубоке корене у народним
веровањима и предхришћанским традицијама. Бацање крста у воду према неким ауторима представља симболичан чин освештавања и заштите од зла који је настао као замена за људске жртве. Због тога се сматра да садржи елементе хришћанске симболике, али и старих паганских обичаја.
Неколико истакнутих народних обичаја јесу следећи: Обред јутарњег умивања и честитка водици: Рано ујутру доноси се вода са извора у коју се баци мало жита, а у посуду се стави босиљак. Код куће се мушкарци умивају водом стојећи на секири окренути ка истоку. Ови обичаји симболизују жељу за благословима и плодношћу.
Обичаји на реци: Осим пливања за Богојављенски крст у народу је познат и обичај јутарњег купања у реци у коју се претходно баци босиљак. Овом водом „умива“ се икона крсне славе. Веровало се у лековиту моћ богојављенске водице и имала је важну улогу у заштити стоке од болести. Обичаји предвиђања будућности: Праксе предвиђања разликују се од ливљења олова у воду како би се створиле облици који указују на судбину, до израде кругова од воска свеће кроз које млади гледају у трагању за будућим партнером. У селу Барје Чифлик Водице су биле важан празник за младе који су на овај дан излазили на „зглеџос“ у потрази за будућим брачним партнером. Према веровању ако је на Богојављење облачно година ће бити родна, али ако је ведро, лето ће бити сушно.
Богојављење показује културно богатство и отпорност традиције. Овај празник спаја елементе хришћанске духовности и старих обичаја стварајући живописну слику која одражава културну разноврсност региона.

Леа Вучић, етнолог

Извори:
Панајотовић, Томислав Г. Адети, Живот и обичаји становништва пиротског краја,
Музеј Понишавља Пирот:1986.
Кулишић, Спиро. Петар Ж. Петровић, Никола Пантелић, Српски митолошки речник,
Београд: Етнографски институт САНУ: 1998.
Недељковић, Видоје, Барје Чифлик, Пирот:Цицеро, 2009.
Фотографије
са победником: TANJUG/ALEKSANDAR ĆIRIĆ
слика у води: A. Kostić