ИЗ РИЗНИЦЕ МУЗЕЈА ПОНИШАВЉА: ЕСНАФИ У ПИРОТУ
Ради заштите својих интереса, остваривања права и виших циљева, истородне занатлије или занатлије сродних делатности су се организовали у еснафске или цеховске организације.
За оснивање еснафа морало је да постоји најмање 12 занатлија исте струке. Уколико то нису могли да испуне, истородни занати су се удруживали у мешовите еснафе. Еснафска организација је штитила своје чланове и помагала им, обезбеђивала монопол над занатском производњом и борила се против штетних утицаја и конкурентних тенденција. Еснафску организацију у Пироту су имали само занатлије хришћани. Турци односно муслимани, Јевреји и Цинцари нису имали своје еснафе, нити су пак улазили у еснафе хришћана. До друге половине XIX века у Пироту је било 286 радњи-дућана, са исто толико дућанџија, 286 калфи, 286 чирака. Пред крај XIX века, били су познати ови еснафи у Пироту: качарски, лончарски, обућарски, кујунџијски, бакалски, пекарски, ковачко-казанџијски, опанчарски, табачки, мумџијски, механичарски, кафански, баштовански, берберски, мутавџијски, ткачки, бојаџијски, ћурчијски, стакларски, дунђерски, платнарски и еснаф земљоделаца.
Забележено је да је Пирот 1896. године имао 1998 кућа и 10.000 становника, од којих је 230 земљорадника и баштована, 273 абаџија и везиља, 270 трговаца и пиљара, 8 адвоката, 22 професора и учитеља, 4 млекара, 9 свештеника, 33 чувене кујунџије, било је 200 разбоја, 70 ткача и 12 бојаџија.
За најстарији еснафе у Пироту сматрају се терзијско-абаџијски, чије оснивање датира још крајем XVIII века, затим грнчарски, кацарски, ткачки, црепарски. Судећи по уредбама које је терзијски еснаф издавао још 1843-1848. године, установа еснафа била је од неизмерне користи у сваком погледу за наш народ у оном времену. Еснафске уредбе, тарифе, па оне строге наредбе да се хришћани не смеју ни за шта да обраћају Турцима док се еснафу не јаве итд., јасно сведоче колико је еснаф вредео у оно време. Еснаф је доносио одлуке где се сме или не сме отворити радња, санкционисали су прекршаје еснафских правила.
Сваки еснаф имао је председника, устабашу, одбор, свој печат и заједничку благајну, заставу и славу. Сваки је еснаф имао и своју уредбу, кондике, правила. Богатији еснафи су имали своје домове, у којима се славило и договарало. Развојем капиталистичких односа, еснафске организације су крајем XIX и почетком XX века све више губиле оправданост свог постојања. Занатство и његову организацију угрожавала је нагла индустријализација и модернизација живота. Стари занати су одумирали, еснафске касе су остајале празне.
Након Другог светског рата многи еснафи су прерастали у предузећа, као на пример кожарско- ћурчијски у Индустрију вуне и коже, терзијско-кројачки у Индустрију одеће „Први мај“, јорганџијски у „Победу“…
Сведоци еснафских удруживања у Пироту остали су у музејским збиркама: печати, мајсторска, калфенска и еснафска писма, само су део постојања чврстих правила која је требало савладати да би се постало „еснав човек“.
