ИЗ РИЗНИЦЕ МУЗЕЈА ПОНИШАВЉА: ПУШКА КРЕМЕЊАЧА „АРНАУТКА“
Пушка је врста ватреног оружја, које се први пут помиње у једном италијанском спису из XIV века. У почетку, пушка је била само справа која је испаљивала пројектиле помоћу барута, да би временом, прошавши кроз руке многих конструктора, добила данашњи најсавршенији облик пушке аутомата. Кроз векове механизам за паљење је стално усавршаван да би се после пушке фитиљаче и пушке механизма на коло, појавила пушка кремењача, тј. пушка са системом ватре на кремен. Овај механизам је радио на следећи начин: комад кремена, који је био стегнут у чељустима ороза, снажно је ударао у оцило, изазивајући тако варницу, која је палила прах у чанку. Најстарији документи који помињу оружје на кремен, потичу из прве половине XIV века и то су италијански и шведски списи. У историјској збирци наоружања чува се се један редак и драгоцен примерак пушке кремењаче (И-10), који је музеју поклонила Љиљана Голубовић из Пирота, 1950. године. По њеном казивању, кремењача је припадала њеном претку Ћел Петру, угледном Пироћанцу, који је поред Хаџи Неше Филиповића, био један од Милошевих повереника за пиротски крај тридесетих година XIX века.
Пушка је дуга (166 цм) и танка, па се назива и пушком танчицом. Направљена је од гвожђа, а датира се у XVIII век. Овакве пушке су у наше крајеве пристизале из Италије, обично преко Албаније (Арнаутлука), па се због тога називају још и пушкама арнауткама. Цев пушке је глатка с гравираним биљним мотивима, а читавом дужином цеви, на одређеном растојању, распоређено је седам месинганих окова, тј пафти, које су такође искуцане биљним орнаментима. Глава кундака пушке, са обе стране на крајевима се шири и савија, попут рогова, па се ова врста танчице назива и „рога“.
Ћел Петар је био и познати кујунџија (златар) са дућаном негде у близини Големог моста, па је могуће да је он сам украсио пушку, тј направио пафте и изгравирао, што су кујунџије и иначе чиниле са оружјем.
Пушке су правили мајстори пушкари – туфекџије. Наш народ је необично волео оружје: користио га је за одбрану у ратовима, а у мирно доба га чувао као украс на зиду и за објаву срећних догађаја.
