ИЗ РИЗНИЦЕ МУЗЕЈА ПОНИШАВЉА: СВИРАЛА ОД СТОТИНУ ЛЕТА
У збирци етномузиколошких предмета налази се фрула-свирала са инв. бројем Е-683 чије је занимљиво порекло испричао Божидар Петровић. Он каже да је припадала његовом стрицу Војиславу (Јеленко) Петровићу из села Градашнице. Војислав је рођен 1892. године у истом селу и вероватно сахрањен на српском гробљу на Зејтинлику. Свиралу су му купили родитељи почетком XX века на једном малом вашару, одржаном на Цветницу, недељу дана пре Ускрса. Иначе, постојао је обичај у селима у околини Пирота, који се одржао и после Другог светског рата, да родитељи са вашара мушкој деци доносе разне свирале, а женској лизалице. Свирајући ову свиралу Војислав је увесељавао момке и девојке на седенћама и прелима.Свиралом је ударао по рукама непослушне играче који су растављали коло и дозвољавао да се настави коло само „на лево“. Овај висок, снажан и наочит момак се Бугарима замерио својом храброшћу и снагом. Према Божидаревом казивању, снага његовог стрица је била толика да је могао истовремено двојицу Бугара да подигне, држећи их за појас. Због тога су га Бугари 1913. године, на почетку Другог балканског рата заједно са осталим заробљеницима из нашег краја, одвели у Бугарску у радни логор. Касније је његовим родитељима јављено да им се син налази у Бургасу и да је оболео од маларије, а да је умро у Грчкој и сахрањен на Зејтинлику. Вероватно је наш земљак из Бургаса доспео у Цариград (Истанбул), па је одатле бродом, допремљен са осталим заробљеницима и болесницима до Грчке. У попису имена, у заједничкој крипти сахрањених на Зејтинлику помињу се два Петровића, Воја са бројем плочице 5462 и Војислав са бројем 597. Не зна се са сигурношћу да ли је неко од ове двојице Војислав (Јеленко) Петровић из села Градашнице, умешни фрулаш и наочит момак, од кога је породици остала само свирала за сећање и да ли је уопште Војислав Петровић сахрањен на Зејтинлику или се његови остаци налазе у некој другој гробници.
Војислављева мајка је 1959. године поклонила музеју и последњу успомену на свога сина, коју је желео да оживи ових дана његов синовац Божидар Петровић.
Свирала-фрула, дужине 67,5 цм припада аерофоним дувачким инструментима, са равно засеченим писком, обично од дрвета другачије структуре и „десет пута сувље“ на горњем делу и одушком на доњем делу и шест рупица за одабирање тонова. Израђена је од дрвета шљиве, специфичне браон боје, из једног комада, бушењем сврдлом или ужареним жицама различите дебљине, тако да јецилиндрична цев у горњем делу шира, а у доњем се сужава. Већа количина утиснутог ваздуха пролази кроз отворе, а мањи кроз одушак, чији пречник отвора одговара пречнику рупица за бирање тонова.
Загорка Марковић у „Народним музичким инструментима“ описује начин постављања и одмеравања места за шест овалних рупица за свирање. Оно се врши каишем од осушене трешњине коре, дужине као свирала. Прва рупица се налази на средини свирале, односно, то је половина каиша. Каиш се поново пресавија, па се четвртина савија на три дела, што одређује растојање између отвора, почев од првог. Ова свирала је била украшена месинганим навојима-прстеновима од месингане жице који данас недостају. Оваквих прстенова је било 14. Прстенасто украшавање је имало за циљ да не дозволи дрвету велике дужине да пуца током времена. Украшавање је допуњено и једном урезаном меандрирајућом линијом од врха свирале до првог овалног отвора.Свирање се изводило удувавањем ваздуха у цилиндричну цев, а други, трећи и четврти прсти леве и десне руке су бирали тонове. Свирала се држала усправно, уз себе, јер се гласница налази на задњој страни. Искључиво је соло инструмент.
Свирала-фрула је до данас остала омиљени инструмент у Србији. Њена свирка буди носталгична сећања на времена пастира и прела, повезујући садашњост са прошлошћу.
