ИЗ РИЗНИЦЕ МУЗЕЈА ПОНИШАВЉА: Чакшире “потурлије”

У складу са новонасталом ситуацијом Музеј Понишавља Пирот отвориће своју ризницу путем чланака и фотографија који ће бити објављивани у наредном периоду на нашем сајту и facebook страници. Решили смо да овим путем откријемо делић онога што чувамо и на овај начин покушамо да оплеменимо интернет пространство али и изађемо у сусрет нашим суграђанима и посетиоцима представљајући интересанте текстове, слике и занимљивости о предметима, минулим догађајима и причама које чува наш музеј а који су везани за културно наслеђе пиротског округа. Сваког дана  писаћемо о неком предмету или причи која је везана за наш крај, а коју наши посетици нису могли да виде или чују а чува се у нашем музеју.

ЧАКШИРЕ „ПОТУРЛИЈЕ“

Kако се одевало мушко становништво Пирота почетком XIX века веома је тешко одредити, јер не постоје сигурни подаци. Хајдуци око Нишаве и Старе планине имали су контакте са Карађорђевим људима, Вељком Петровићем и другим устаницима у Србији, што је допринело да се почну одевати као они. Према мемоарима проте Матеје, старешине су биле одевене у богатију ношњу, која је углавном имала градски карактер, али је странцима изгледала као турска. Српско становништво у Пироту је у почетку носило своје одело израђено у домаћој радиности од белог сукна, док је одређени број истакнутих људи „еснав човеци“ носио турско-оријенталну одећу по узору на Турке суграђане. Међу делове одеће које су носили мушкарци у периоду 1830-1840. године, Владимир Николић набраја следеће: кошуља, бревенеци, чакшире, антерија, памкулија, фермен, џубе, ћурак, кожух, опанци и јеменије. Оријентални начин одевања сасвим је одговарао условима живота у Пироту тога времена. Половином XIX века европски начин одевања продире и у Пирот, пратећи све новине које су долазиле са Запада. На најстаријим фотографијама тога периода које поседује збирка Музеја, види се да су делове одеће европске моде са понеким детаљима носили углавном млађи мушкарци из богатијих породица који су својим изгледом одударали од околине. Тако су Риста Јовановић и његов син обучени „по турски“ са чакширама, памуклијама и дугим ћурковима, док његов зет Кота Куклић носи европско одело. Чакшире су још носили Риста Хаџи Павловић, Алекса Бранковић, Петар Банковић, Коца Стефановић…
Чакшире (од турске речи çakşir) су се у пиротском крају носиле до ослобођења од Турака 1877. и један су од елемената оријенталне одеће који се доста дуго одржао код конзервативнијег слоја занатлија и трговаца старог кова, који су на тај начин изражавали презир према променама у којима они нису били привилегована класа. Израђиване су претежно од црне или тамноплаве чоје, за хришћане и муслимане, док се за Јевреје користила врста дебље свиле са сјајем. За израду обичних чакшира најмање је било је потребно око 1,5 аршина чоје са дуплом ширином, а све је зависило од величине и висине самог човека.
Због великог уметка-дугог и широког тура, који се стављао између ногавица, такве чакшире су називане „потурлијама“. Око појаса чакшире су биле сабране у фалте, са стране мало расечене. Као што је билоуобичајено на овој врсти чакшира, део око струка кроз који се постављала узица или учкур за везивање, израђен је од другог материјала, најчешће рипса. Постављане су дебљим белим памучним платном.
У музејским збиркама углавном се чувају примерци чакшира „потурлија“ који су носили виђенији појединци. Тако се у Историјском музеју у Београду чувају три пара чакшира кнеза Милоша Обреновића, затим два пара чакшира које су припадале кнезу Михаилу Обреновићу и чакшире које су припадале Милосаву Ресавцу, нахијском старешини. Чакшире, осим нашег музеја, имају и музејске збирке Етнографског музеја из Београда, Народног музеја из Ниша, Народног музеја из Врања и Завичајног музеја из Ужица.
Музеј Понишавља у својој збирци градске ношње чува један пар чакшира „потурлија“, веома оштећених, које је носио Риста Јовановић-Мали Риста. Купљене су од Видосаве и Јелисавете Христић из Пирота 9.маја 1958. године за 2.500 динара. Чакшире “потурлије”, инв.број Е-1681, израђене су од тегет чоје, дужине 106 цм. Веома су широке у горњем делу, јер је између ногавица убачен део чоје. Сужавају се од колена наниже у врло тесне ногавице са пачалуцима, а позади, од листова наниже, закопчавају се густим низом ситних металних копчи. У струку, обима око једног метра, нашивен је широки појас од бордо рипса кроз који се провлачи бели учкур за везивање чакшира. По средини, на шавовима убаченог дела, око отвора за џепове и доњим неравним ивицама ногавица, нашивен је низ свиленог бордо гајтана у виду шест плетеница које прати спирални орнамент, а при дну ногавица је изведена биљна стилизација од истог гајтана. Чакшире су постављене белим памучним платном.