ИЗ РИЗНИЦЕ МУЗЕЈА ПОНИШАВЉА: ПИРОТСКИ НАКИТ
Израда накита у Пироту и околини заснива се на традиционалним средњевековним утицајима, трајући непрекидно до почетка XX века и дајући српској култури аутохтоне комаде накита који су у типологији познати као пиротски, игле седмоперке, конђуше и пафте. Ова три производа су пиротске кујунџије Димитрије Јовановић, Димитрије Петровић и Стојан Петровић представили на светској изложби у Паризу 1900. године у оквиру представљања српског кујунџилука, чиме је и званично одато признање високом уметничком достигнућу.
Пиротске пафте којима је закопчаван појас представљају гломазан и несразмеран накит који се састојао од два стреласта крила и средишњег овоидног дела. Орнаментика на њима је флорална, са представама дивљих ружа, наутове вреже, а срећу се и аплициране филигранске розете. На покретном крилу налазе се сигнатуре мајстора који их је израдио са годином израде и ређе, име или иницијали коме су намењене. Израђиване су од сребра, алпака и ређе месинга у техници ливења и искуцавања.
Од XVII до XIX века саставни део женског оглавља чиниле су игле седмоперка и конђуша којима се причвршћивала капа каица или марама за косу, истовремено дајући естетски моменат. Игла са седам пера „седмоперка“ зракасто је разуђена, састављена од седам латица украшених гранулама оперважених филиграном, често са стакленом пастом или тиркизом у средини. Игла конђуша има веома дугачку иглу, често и до 40 цм. Глава је велика, овоидна, подељена у четири поља, посута гранулама уоквирених филиграном, а среће се и стаклена паста уместо пуцади. У купасто завршеном врху од навоја филигранске жице понекада се стављао памук натопљен мирисом.
